SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

Svake godine, 26 juna, na dan podrške žrtvama torture (UN Međunarodni dan podrške žrtvama torture) je prilika da se ujedinimo i podsetimo svet da je tortura surovo kršenje ljudskih prava.  Tortura po UN konvenciji označava „svaki čin kojim se nekom licu namerno nanose velike patnje, fizičke ili duševne, sa ciljem da se od njega ili od nekog trećeg lica dobiju obaveštenja ili priznanja, da se kazni za neko delo koje je ono ili neko treće lice počinilo, ili se sumnja da ga je počinilo, da se uplaši ili da se na njega izvrši pritisak, ili da se neko treće lice uplaši i na njega izvrši pritisak, ili iz bilo koje druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije, kad takav bol ili takve patnje nanosi službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj dužnosti ili na osnovu izričitog naloga ili pristanka službenog lica. Taj izraz ne odnosi se na bol i na patnje koje proizilaze isključivo iz zakonitih kazni, neodvojivi su od njih ili njima izazvani“.

U Srbiji se ne zna koliki je tačan broj žrtava torture u institucijama zatvorenog tipa, ali i žrtava iz prethodnog rata na prostoru bivše Jugoslavije, koji su bili u logorima ili su bili žrtve Milosevićevog režima.
Pravo na rehabilitaciju i kompenzaciju žrtvama torture je pravo zagarantovano UN Konvencijom protiv torture. Bez obzira na to, postoje veliki problemi u ostvarivanju tih prava u Srbiji. U Srbiji ne postoji centar za pružanje sveobuhvatne pomoći (psihološke, medicinske, pravne, socijalne) žrtvama torture koji je osnovan od strane države Srbije. Jedini centar za rehabilitaciju žrtava torture koji pruža sveobuhvatnu pomoć je IAN Centar i u potpunosti se finansira stranim fondovima.
IAN Centar za rehabilitaciju žrtava torture već 15 godina pruža direktnu sveobuhvatnu pomoć (psihološku, psihijatrijsku, medicinsku i pravnu) žrtvama torture i članovima njihovih porodica.  Kada je reč o žrtvama torture iz prethodnog rata na prostoru bivše Jugoslavije, iako se rat završio pre 20 godina, većina IAN - ovih klijenta još uvek pati od psiholoških i fizičkih posledica torture koju su preživeli. Veliki broj njih se nisu u potpunosti integrisali u društvo. Mnogi imaju finansijske probleme, nezaposleni su i nemaju adekvatne uslove za život. Iako žrtve torture u Srbiji imaju pravo na zdravstvenu pomoć kao i drugi građani, oni nisu prepoznati od strane države kao posebna ugrožena grupa ljudi koja ima potrebe za specijalizovanim servisom. Iako IAN omogućava adekvatnu pomoć, nije u mogućnosti da pokrije sve potreba velikog broja žrtava torture u Srbiji, te mnoge žrtve iz prošlosti i sadašnjosti ostaju sa teškim posledicama fizičke i mentalne traume, koje neće same od sebe nestati.
Pravo na kompenzaciju i reparaciju je takođe pravo zagarantovano UN Konvencijom i nema potpune rehabilitacije bez kompenzacije za patnju koju je žrtva doživela.  Kompenzacije žrtvama torture su nesistematske i pravo na dobijanje kompenzacije je otežano usled zastarevanja prava na podnošenje zahteva za dobijanje kompenzacije.
Takođe, u krivičnom zakoniku Srbije, krivično delo torture, odnosno zlostavljanja i mučenja nije usklađeno sa definicijom torture u UN Konvenciji. Tortura kao krivično delo zastareva po našem zakonu što često dovodi do nekažnjavanja počinilaca. Iako je u toku izradu nacrta zakona o izmenama i dopunama krivičnog zakonika Srbije, predlogom nisu obuhvaćeni članovi 136 i 137 krivičnog zakonika koji se odnose na dela iznuđivanje iskaza i zlostavljanja i mučenja. Bitno je istaći da je jedna od preporuka UN Komiteta za borbu protiv torture tokom razmatranja drugog periodičnog izveštaja države Srbije (April 2015) izmena krivičnog dela torture u krivičnom zakoniku Srbije u pravcu harmonizacije i usklađivanja definicije torture u krivičnom zakoniku Srbije sa definicijom torture onako kako je definiše UN Konvenciji protiv torture. Preporuka uključuje i definisanje odgovarajućih kazni srazmerno težini dela. Komitet takođe apeluje na državu da ukine zastarevanje krivičnog dela torture kao i preduzimanje neophodnih koraka istrage za dela mučenja koja su obustavljena usled zastarelosti.
Država Srbija kao država potpisnica UN Konvencije protiv torture je u obavezi da omogući žrtvama sva prava zagarantovana Konvencijom. Ako žrtva torture danas u Srbiji pati od psiholoških i fizičkih posledica mučenja i zlostavljanja koja je preživela,a nema mogućnost da ode u specijalizovani centar gde bi joj bila omogućena sveobuhvatna rehabilitacija jer takav centar država nije osnovala, ako nije dobila kompenzaciju za patnju koju je doživela jer je usled straha zakasnila da podnese zahtev za kompenzaciju, a počinioci su na slobodi, da li je država onda omogućila žrtvama sva prava?